Бој на Иванковцу

Иванковац је једно од стратишта српских. Једно од многих.  На све четири стране света Србија је, готово правилно, распоредила места значајних битака, великих победа и још већих страдања. Или је то историја тако учинила. Или можда географија, која је један мали народ сместила између великих сила, вечито алавих, да им бескрајне територије буду увек мале.  Иванковац је једно од таквих места, важних и значајних у историји српског народа и тек само једна у низу српских голгота.

Само предзнање о значају места и  величини догађаја који се ту десио ствара  утисак неизбежног пијетета према нечему што је далеко важније. Неки устаник Миленка Стојковића који је у Иванковачким шанчевима пао од турске сабље, или је из њих извукао живу главу да би је изгубио у неком следећем боју, оставио је трага самим тим што је био мали, али важан део борбе за дуго чекану и сањану слободу. А никад му се неће сазнати ни име, ни колико је година имао, ни да ли га је крај огњишта чекао неко. Остаје само да је био јунак.

Као и сви значајни историјски догађаји, битка на Иванковцу је остала у колективном памћењу и временом добијала епски карактер. Тако ће већину познавалаца националне историје  бој на Иванковцу асоцирати на  причу (а зашто не и могућу) о Карађорђевом писару који после повлачења Турака у Параћин моли вожда да му дозволи да бар једном и он опали из топа. Вожд, преке нарави, али у добром расположењу због победе, после силног мољакања попусти. Писар опали топ, ђуле погоди посред чадора Хафиз-паше, из чадора се зачује лелек и после неколико дана паша од задобијене ране умре у Нишу. Писар који није ратник, не учествује у бојевима и у устанку има другу улогу, даде свој војнички допринос устанку.

Историографија, цивилна и војна, је о боју на Иванковцу рекла готово све. Хафиз-паша је захваљујући сопственим способностима исказаним баш у устанку пар месеци пре боја на Иванковцу добио звање „муфахиза“, односно управитеља Београда. Из Ниша је кренуо да рају умири милом или силом, и да у Београду преузме управу над пашалуком. На путу су му стајали Карађорђеви устаници. Према оскудним историјским изворима Хафиз-паша је  првобитно намеравао да Мораву пређе код Ћуприје и царском џадом продужи даље ка Београду. Од тог наума одбио га је Карађорђе који се са знатним снагама утврдио на ,тада шумовитом и тешко проходном Гиљу, и Морава која је тог августа ненадано надошла. Променивши одлуку Хафиз је своју војску скренуо десно ка Иванковцу где су већ били делимично утврђени одреди Миленка Стојковића, Петра Добрњца, Стојана Козарца, Паула Матејића и војводе Илије Стојшића. Ваља истаћи да су првобитно устаници држали фронт од 15 километара, од Сења на југоистоку до Супске на северозападу, али су на предлог Петра Добрњца фронт сузили на потес Иванковца, што ће се у бици показати као пресудно.

Покушај милом није успео. На захтев пашиног изасланика Смаил-аге Бањског да Срби пропусте војску, да јој обезбеде конак и храну и да предају оружје и  врате се у рајински положај, паши је Миленко отписао да хране и конака нема јер су Турци већ све опљачкали и попалили, да је њему као царском валији ред да иде царским друмом преко Ћуприје, а да ће се о оружју разговарати накнадно. Понижен, Хафиз-паша је наредио напад и у рано јутро 18. августа 1805. бој је започео, у складу са тадашњим правилима ратовања, мегданом шест српских и шест турских коњаника. Након тога уследили су јуриши турских коњаника и пешадије који су трајали читав дан, да би увече без опипљивих резултата Хафиз наредио повлачење. Увече је на Иванковац стигао Карађорђе, па ће  већ наредног дана српска војска прећи границу Београдског пашалука и концентрисати се на брду изнад Параћина, које ће отад и постати познато као Карађорђево брдо. После неуспешних противнапада у којима је, по свему судећи, рањен и сам паша, турска војска се повукла ка Нишу.

Већина историчара се слаже да је Иванковачка битка кључно утицала на даљи развој устанка. Победом над регуларном турском војском устаници су добили тако потребно самопоуздање, јер једно је било борити се против дахија и турских крџалија, а друго ратовати против дисциплиноване војске каква је била турска. Даље, на дипломатском плану ова победа је скренула пажљу великих сила, пре свега Русије. Коначно, у Србији је после Иванковца посејано семе да се више не сме стати са половичним решењима и да је борба за потпуно осамостаљење, у шта у почетку нису веровали ни устанички вођи, једини могући пут. След догађаја ће то само поврдити.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.