УЗДИГНИ СЕ НАКОН МОЖДАНОГ УДАРА – ПРИЧА НАСТАВНИКА КОЈИ ЈЕ ДОЖИВЕО И ПОБЕДИО МОЖДАНИ УДАР

Мождани удар не брине које сте расе, ког сте пола и како се зовете. Не, он не брине чак ни колико година имате. Свеједно му је да ли сте дека или унук, бака или унука, тата или мама. Не, он не бира ни доба дана, свеједно му је да ли је дан или је ноћ, без обзира где сте – на послу, кући, код пријатеља – свеједно му је. ОН УДАРА! Мождани удар је МАСОВНИ УБИЦА! Да, масовни убица !

Знате ли да у Србији више од 20000 људи годишње доживи мождани удар? То је готово читав један град ! Оно што је страшно је то да ће ове бројке у будућности бити још фаталније због тенденције старења популације, и то предвиђају свестска истраживања.

Али шта када се мождани удар ипак догоди? Изненада осетите да не владате својим телом, руке нису ваше, не можете устати. Изненада не владате говором, не можете да кажете шта желите, не разумете најбоље шта вама говоре, вид се замути или уопште јасно не видите… Као да неко други влада вама… Да ли то мора бити крај?

Ово су симптоми које људи осете када доживе мождани удар. Писали смо недавно о младој васпитачици која је доживела мождани удар и њеном опоравку ОВДЕ, а сада вам преносимо нешто другачију, али ништа мање инспиративну причу о Предрагу Милеуснићу, младом наставнику физике из Ћуприје који је доживео мождани удар, опоравио се, и има неке поруке за вас.

“Зовем се Предраг Милеуснић, из Ћуприје сам, и имам 40 година. Имам двоје деце. По професији сам наставник физике у основној школи Ђура Јакшић у Ћуприји. Од неких фактора ризика поменућу пушење које сам оставио недељу дана пре него што сам доживео мождани удар. Имао сам повремене главобоље у потиљачном пределу, које су знале бити толико јаке да нисам могао да спавам, па ни да лежим. Морао сам устајати, везивати мараму на главу, хладити врат водом и ледом. Глава ме никада није болела никако другачије, осим потиљачно. Са притиском никада нисам имао проблема, чак ни када ми се то десило. притисак ми је мерен стално и увек је био у границама нормале. Иначе, пре мог рођења, у осмој години живота, умрло је прво дете мојих родитеља од можданог удара. То је било 1974.године. Без обзира на све, нисам ни могао да претпоставим шта ће ми се догодити…
21. новембар 2017. године, дан као и сваки други. Ујутру сам отишао на посао, одрадио часове и дошао кући. Отишао сам до купатила да оперем руке и тада осетио страшан бол у потиљачном делу са леве стране, као да ми је неко забио нож у главу. Усправио сам се и сишао у приземље куће, у трпезарију, да ручам са децом и родитељима који су их чували пре подне, али бол није престајао. Помислио сам само да ме боли глава и попио бруфен. Како бол није престајао, пар минута касније сам решио да прилегнем, међутим у лежећем положају бол је био још јачи. Решио сам да завршим са ручком јер смо требали ићи за Крагујевац код таште на славу (Свети Аранђел). За столом сам родитеље упитао где су ми деца, на шта су они одговорили да су са моје десне стране. Тада сам схватио да не видим да десно око. Бол у глави је тада за мене добио другу динензију и решио сам да што пре одем до лекара. Још увек не схватајући шта ми се дешава одевезао сам се некако до болнице где су ме примили, прегледали и одмах хитно упутили за Београд. Након неког времена у колима хитне помоћи губим свест. Следеће чега се сећам је буђење сутрадан у Клиници за неурохирургију клиничког центра у Београду…

У Београду сам био од 21.11.2017, оперисан сам 29.11.2017.године, а враћен из БГ-а 06.12.2017.године у Ћуприју. Установљено је да је код мене је мождани удар настао као последица генетике, и урођеног проблема са крвним судовима главе. Крвни судови мозга, на месту излива, су били испреплетани и било је само питање тренутка када ће доћи до удара.

Сада се осећам скоро као да се ништа није догодило, након четири ипо месеца сам се вратио на посао, једино имам проблеме са читањем – спорије читам, али осећам да се то свакодневно поправља. Могу самостално да бринем о себи, и трудим се да овављам активности које сам радио и пре. Највећа мотивација за опоравак ми је породица, деца и супруга, а највећу подршку су ми пружили супруга и пријатељи.

Опоравак је могућ уколико се не предајете и уколико сте упорни у томе, код неког пре, код неког касније али је битно да се НЕ ПРЕДАЈЕТЕ. Жеља, воља и снага су кључни фактори успеха и уздизања након можданог удара. Моја снага су били супруга и деца. Битне су позитивне мисли и никакво посустајање није опција. Све се може вратити упорношћу и истрајаношћу. Морате поставити реални временски рок за опоравак и бити упорни у томе. Моја околина је изненађена брзином мог опоравка, већ око Нове године сам у потпуности опоравио говор и повратио фонд речи који се само непун месец раније састојао од три речи (треба, могу и ето). Тада сам знао шта желим рећи али никако нисам могао да изговорим. Неке функције се брже опорављају, неке спорије. Морате бити стрпљиви и упорни.

У мају сам већ спремао испите из Педагогије и Психологије, а у октобру и законе за полагање дозволе за рад – лиценце за наставнике. СВЕ сам положио ! Нисам посустао ни једног тренутка, без обзира на тешкоће које су ми се постављале (тешкоће у читању), чак мислим да сам тиме и вежбао читање и на тај начин утицао његовом побољшању.

Уз ово што сам навео желим да нагласим да су брза реакција и одлична процена неуролога, др Ивана Милојевића и особља Ургентног центра Ћупријске болнице, као и искуство др Владе Јовановића и његовог тима на Клиници за неурохирургију Клиничког центра у Београду допринели томе да Вам се сада обраћам са поруком да се НИКАДА НЕ ПРЕДАЈЕТЕ!”

 

*извор: www.mozdaniudar.org

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.