Млади аутор Александар Јевтић припада оној реткој врсти људи који покушавају да сачувају завичај од заборава – не само кроз књигу, већ и кроз песму, фотографију, филм и живо сећање на претке. Иако је веома млад, већ је изградио препознатљив ауторски пут заснован на породичној и локалној историји Глоговца код Јагодине.

У средишту његовог рада налази се лик прадеде, Животија Јевтића — народног ствараоца, ковача и музичара, чије су песме и дух једног времена остали дубоко урезани у памћењу Поморавља. Александар не приступа том наслеђу само документарно, већ и лично, емотивно, као потомак који покушава да обнови прекинут разговор између генерација.

Његова најновија књига „Пусте су стазе“ посебно је значајна јер спаја прошлост и садашњост: у њој је објављено 50 песама Животија Јевтића и 50 Александрових песама. Сам наслов носи снажну симболику — преузет је са плоче објављене 1968. године и истоимене песме Животија Јевтића, а занимљиво је да и Александар има своју песму под истим називом. То делује као својеврсни дијалог прадеде и праунука кроз време.

Прва Алексасндрова књига носи наслов „Плоча“. По њој је снимио и филм. Најавио је и нови филм „Пут“, чиме наставља да гради свој особен документарно-поетски циклус о селу, породици и времену које нестаје. У његовим радовима село Глоговац није само географска тачка, већ простор сећања, музике, заната и људи који су живели тихо, а оставили дубок траг. Своје село овековечио је у књизи Село Глоговац код Јагодине.

У оквиру манифестације Ћуприја будна уз књигу одржана промоција треће Александрове књиге књиге „Пусте су стазе“, уз пројекцију дигиталне изложбе „Траг о времену“, посвећене Александровом чукундеди Станиши и прадеди Животију. Та изложба је, по свему судећи, покушај да се породична хроника претвори у културно сведочанство једног краја и једног времена које полако ишчезава.

О Александру су писали и медији, истичући његов рад на очувању историје Глоговца и локалне традиције. Помиње се и да је покренуо фестивал изворне музике „Дани Животија Јевтића“, са идејом да млади наставе да негују народну песму и завичајну културу.

Из свега што ради стиче се утисак да Александар Јевтић не покушава само да исприча причу о својим прецима, већ и да покаже да мала села и обични људи имају историју вредну памћења. У времену брзог заборава, то није мали посао.