Култ “ Записа” – светог дрвета, у српском народу вишевековна је традиција. Ретка су села и градови у Србији која немају барем један запис. Свето дрво обично се налазило у центру села, али се у неким поморавским селима, попут Мијатовца и Супске, могу наћи на ободу насеља или породичним имањима.

Записом се именовао урезивањем крста у кору дрвета, на западној страни “записа”, тако да онај, који стоји испред њега, може да гледа према истоку, као према олтарском простору у цркви. Храст лужњак у Србији је поштован од давнина и има митску симболику, па је често место литијског окупљања мештана.Веровање да овакво свето дрво штити село од којекаквих недаћа и непогода поштује се и данас, те се опале гране и трула кора са њега никако не дира. Његова улога посебно је истакнута у време обележавања сеоске славе –заветине, када су се на том месту окупљали сељани као у цркви. Светковина је започињана читањем молитве, за здравље сељана и родну годину, након чега би литија обилазила око дрвета три пута а урезани крст и само место поливало црвеним вином а стабло опасивало вечићем од цвећа. Често су се поред дрвета – записа налазили трпезари, направљени од неког већег камена или дрвета, где су се остављали дарови.

У селу Супска некада је постојало седам записа. Многи од њих, како мештани кажу, расли су на околним ораницама, на омеђеним подручијима, док је у самом селу освештано је  записа. Данас, ус елу има четири записа, два храста, дивља крушка и липа а један од најстаријих записа налази се у дворишту породице Ђорђевић.

Мијатовац је село са три записа. Један од њих налази се у дворишту породице Димитријевић и један је од најстаријих записа у овом крају. Овај горостас међу храстовима, атрактиван је у туристичком смислу, с обзиром на његову очуваности и дуговечност, раскошну крошњу и чињеницу да је као такав уписан у карте као ратна кота. Храст је неколико пута одолевао ударима грома и пожару, у коме је добар део стабла и грана оштећен, али и много година након тога, овај лепотан и даље листа.
У Вирину их има четири, од чега је најстарија дивља крушка у горњој мали, око које се некада нарочито у дане сеоских заветина окупљало читаво село.
Запис у селу Паљане оставиће вас без даха. Колико је стар храст нико са сигурношћу не зна, али га надуго ни једно дрво у селу неће надвисити. Они који живе у непосредној близини, кажу да су сеоски пут због записа мало померили, јер како је неписано правило, свето дрво не сме да се скрвави. Још ће се по васкршњем уторку око њега окупљати литије а они који крај њега старе, причаће потомцима приче да у стаблу овог столетног храста лужњака, има више десетина куршума које су оставиле многобројне војске које су походиле ове крајеве.