Дејан Пајкић, једно је од најзначајнијих имена средњих стаза у историји ОАК „Морава“ из Ћуприје, чије је боје бранио пуних шеснаест година, од 1986. до 2002. године. Рођен је 9. фебруара 1970. године у Земуну. Свој спортски и животни дом пронашао је у Ћуприји, граду атлетике у којем је остварио највећи део своје каријере и у којем и данас живи. Управо Ћуприја била је сцена његових најсјајнијих уличних победа, место где је публика препознала његов таленат и где су се град и атлета међусобно обликовали.

Његове дисциплине биле су трке на 800 и 1500 метара, али је у сваком сегменту атлетике остављао утисак борца, човека снажног карактера и посвећености.

Још као омладинац скренуо је пажњу на себе освајањем титуле омладинског првака СФРЈ на 1000 метара. Убрзо је постао стандардни члан репрезентације, а интересантно је да је као врло млад стао на старт престижне Уличне трке „Ослобођење Београда“ 19. октобра 1984. године и – победио. Та трка остала је упамћена и по анегдоти: Пајкић је на старт стигао свега седам минута пре почетка, пресвукао се на брзину, ушао у коридор и без загревања трчао до тријумфа.

Као члан репрезентације СФРЈ, Пајкић је наступао у штафети 4×400 метара освојивши бронзану медаљу. Његови највреднији међународни резултати укључују бронзу на Првенству Балкана 1997. у Атини (800 м), сребро на Балканском шампионату 1996. године (1500 м),
шесто место на Купу Европе у Прагу 1997. на 800 м (1:48,91), наступ на Универзијади 1993. у Бафалу, где је стигао до полуфинала и у финалу на 800 м остварио 3:49,0, учешће на Европском првенству за јуниоре у Вараждину 1989, где је заузео 14. место на 1500 метара.

Најбоља лична времена: 800 метара: 1:48,91 – Кавала, 2000. 1500 метара: 3:42,06 – Будимпешта, 1995.
На домаћој сцени Пајкић је био један од најуспешнијих средњопругаша своје генерације.
Шестоструки је првак СФРЈ, од чега четири пута на 1500 и два пута на 800 метара.
Двоструки је државни првак Србије 1995. године у Суботици (800 и 1500 м).
Укупно је освојио 14 медаља на државним првенствима, на 800 метар освојио је 7 златних, 3 сребрне и 2 бронзане медаље а на 1500 метара, 4 златне, 2 сребрне и 1 бронзану.
Победник Купа Југославије 1993. године у Нишу у обе дисциплине – 800 и 1500 метара.

Уличне трке биле су природно окружење Дејана Пајкића. Његова доминација на асфалту памти се и данас:

Петоструки је победник Уличне трке у Ћуприји: 1991, 1993, 1994, 1995, 1996.
Троструки победник Видовданске трке у Ћуприји: 1993, 1995, 1997.

Поред тога, био је учесник и победник бројних уличних трка широм Србије, остављајући за собом репутацију човека који увек финансијски и тактички „чува“ најбољи финиш за прави тренутак.

Улична трка у Ћуприји

За Пајкића, Улична трка у Ћуприји била је више од такмичења. На њеним улицама је градио своје име, на њима је побеђивао, а на њима се и опростио од професионалног трчања.
„Сви такмичари који су долазили са стране били су посебно мотивисани да победе нас, ћупријске атлетичаре. А ми смо имали ветар у леђа који су нам давали град и публика, каже Пајкић.

Године 2002, на истој оној трци која га је прославила, Дејан Пајкић се свечано опростио од такмичарске каријере. То није био обичан опроштај, већ тренутак дубоког поштовања између шампиона и града.
У знак захвалности за две деценије резултата, рада и преданости, Пајкићу је у трајно власништво додељен пехар установљен 1972. године, намењен искључиво победницима Уличне трке у Ћуприји. Од 1972. до 2002. овај трофеј је био највреднији симбол трке, а чињеница да је од свих победника управо он добио част да га понесе кући, говори о величини његове каријере.

Био је то тренутак који је означио крај једне етапе, али и потврду да је Дејан Пајкић заувек постао део историје ћупријске атлетике.
Његов дугогодишњи тренер, професор Александар Аца Петровић, увек је истicao:
„Пајкић је атлетичар великих могућности, створен за средње стазе – вредан, интелигентан и човек који је трчао паметно и храбро.“

За свој укупан допринос спорту, Пајкић је добитник Плакете Атлетског савеза Србије, једног од највиших признања у српској атлетици.

Генерације младих атлетичара памте како је Пајкић, увек смирен и скроман, стајао на старту Уличне трке, а онда својим препознатљивим стилом, дугим кораком, стрпљивим темпом и страховито јаким финишем, односио победе на улицама свог града.

Данас, често присуствује трци, бодри млађе атлетичаре и својим присуством подсећа да је Улична трка више од спортског надметања, она је традиција, наслеђе и нит која везује генерације. Његова животна и спортска веза са Ћупријом јасно показује зашто овај град зову престоницом атлетике, јер у њему живе и стварају атлетичари чије победе превазилазе спорт, постајући део локалног идентитета.