Када Милета Аћимовић Ивков говори о лику и делу почившег академика Драгослава Михаиловића речи “певају” најлепшу песму о животу, ма колико тај тренутак нашег битисања био тежак и мучан, тачније речено трагичан, баш као што су трагични животи свих јунака којима је наш Драгослав пружио даха да међу корицама његових књига испишу вечан “сказ” о тренутку који се зове живот.

А тај наш говор, који је Драгослав највише волео и чувао од заборава у својм реченицама, плете риме које се смеју и пркосе времену, и прошлом, и садашњем и будућем. Јер, језик је тај који мора да буде сачуван, а са њим и култура и дух једне вароши толико пута описане и споменуте, а зове се просто Ћуприја.

“Драгослављев венац” је ове године имао част да угости професора Ивкова. Он нас је подсетио на све трагичке видове у Михаиловићевој прози, али и на историјску свест, на судбину писца и јунака, и на начин којим Михаиловић гради нарацију, прожимајући личну и колективну прошлост.

Уважени Милета Аћимовић Ивков је један од тројице највећих познавалаца Драгослављеве књижевности. У обраћању посетиоцима трибине „Историја, судбина и прича: трагички видови у прози Драгослава Михаиловића“ говорио је о значају дела највећег Ћупричанина за српску књижевност и саму Ћуприју, истичући важност постојања манифестације “Драгослављев венац” јер чува и одржава живим сећање на Драгослава Михаиловића.