Са непуних 20 година, ова ћупријска атлетичарка освојила је трон европске атлетике и исписала једну од најлепших страница тадашње југословенске „краљице спортова“. Она је Снежана Пајкић, или како су је својевремено представници седме силе често називали „Пајче, вихор са Мораве“.
Да ли су звезде уредиле то судбином, тек Снежана је рођена 23. септембра 1970. године, на исти дан када и легендарна Вера Николић. Поред подударног датума рођења, њихове каријере повезао је и рад са истим тренером, Ацом Петровићем, који је још рано у Снежани препознао Верину наследницу.

Снежану је попут својих претходних пулена, професор Петровић уочио на једном кросу и као десетогодишњакињу довео у ћупријски атлетски клуб, где креће њена вртоглава атлетска каријера. Остао је међ новинарским ступцима забележен податак, да ју је старији колега Драган Здравковић на једном од првих тренинга дочекао са опаскама да је “дошла да трчи да би после боље јела” или “да можда треба да баца куглу”.
Упорна, вредна са урођеним талентом, Снежана је упијала сваку реч професора Петровића а свакодневни тренинзи и километри у ногама, водили су је ка све већим успесима.
Њена јуниорска каријера била је спектакуларна. Ватрено крштење на великим такмичењима имала је 1985. године, када је дебитовала на европском јуниорском првенству. Годину дана након тога стигла је прва медаља, бронзана на светском јуниорском првенству у Атини, освојена истог дана када је далеке 1968. године Вера Николић поставила у Лондону светски рекорд на 800 метара.

На Европском првенству у Бирмингему 1987. окитила се златом а годину дана након тога сребром на светском првенству у Садбарију. Јуниорска каријера на 1500 метара крунисана је златом на европском првенству у Вараждину. Свака од ових медаља била је потврда њене изванредне брзине, тактичке зрелости и менталне снаге.
Година 1990. донела је први прави сениорски изазов. Европско првенство у Сплиту представљало је тест врхунског нивоа. Десетак дана пре ЕП, на државном првенству у Сарајеву, Снежана је први пут прешла границу сениорске изврсности, поставивши државни рекорд од 4:08,21 на 1.500 метара.

Кроз тешке квалификације стигла је до финала на стадиону Пољуд, где је својим трчањем одушевила све присутне и засенила атлетске звезде које су тих дана рушиле светске рекорде. Тај тренутак показао је да је Снежана Пајкић више од талентоване јуниорке – била је права европска шампионка.

Снежана је касније описала тај моменат:“Импоновало ми је да већ у првој сениорској години трчим у финалу са величинама какве су Дојна Мелинте, Елен Кислинг, Људмила Рогачева. У последњих 150 метара постала сам свесна да могу да освојим медаљу. А кад смо ушли у циљну равнину и видела да могу да финиширам у свом стилу, настала је еуфорија – публика ми је дала још већу снагу и победила сам.”

Након великог успеха у Сплиту, тренер ћупријских шампиона Аца Петровић изјавио је дневном листу “Новости”: Од Сплита па надаље, Снежана Пајкић није девојчурак из Ћуприје, већ шампион Европе. Успех у Сплиту захтева од Снежане, али и од мене нови напад и више рада. Спавања на “ловорикама “нема. Сада мора да нагази стазу од шљаке, да сваког јутра буде у “каљугама” поред Велике Мораве. Висинске припреме и чаша меда су једини “допинг” који користимо, говорио је пре више од две деценије тренер Петровић.
Њена каријера је симбол истрајности, дисциплине и борбе за врхунац. Снежана Пајкић 27 пута је била у саставу репрезентације, два пута као сениорка и 24 пута као јуниорка. У једном интервјуу трофејна атлетичарка, на питање који је рецепт за успех, поручила је младим атлетичарима да морају много да тренирају:
– Рад и само рад, преко ноћи се ништа не постиже, потребно је време да би се дошло до успеха и врхунских резултата. То је једини начин за успех, јер су услови које ви данас имате, више су идеални у односу на осамдесете и деведесете године прошлог века, када сам ја тренирала.

Краљици спортова Снежана Пајкић, тада Јоловић, вратила се у јесен 1995. године, на наговор свог узора и тадашњег селектора женске репрезентације СР Југославије, Вере Николић. Вера је веровала да Снежана има снаге и да још може много тога да пружи националној атлетици.

Почетком 1996. године Снежана је наступила на штафетном маратону у Јапану, где је остварила веома добар резултат и показала да и после паузе њена форма и урођени такмичарски инстинкт нису ишчезли. Ипак, дуготрајни проблеми са леђима, упорни ишијас и болови који су се јављали током трчања били су јачи од њене спортске воље. После бројних покушаја да се врати у пуној снази, Снежана Пајкић се 1996. године коначно и дефинитивно повукла са атлетичких стаза, оставивши за собом блистав траг и једну од најлепших каријера у историји домаће атлетике.

Улична трка у Ћуприји

Посебно поглавље њене спортске приче исписано је на улицама родне Ћуприје. У времену када је улична трка имала култни значај, када се на старту појављивала европска и светска атлетска елита, млада Снежана Пајкић била је њена неприкосновена краљица. Седам пута тријумфовала је на чувеној Ћупријској уличној трци, онолико пута колико је и учествовала.

Њене победе нису биле пука статистика. Чинило се да су за њу значиле повратак кући, поштовање према својим комшијама који су је гледали како одраста, како расте, и како корача према европском врху. Кад год би Снежана изашла на стазу у Ћуприји, град на Морави поздрављао је тада већ извесну шампионку Европе. Остаће забележен моменат да је 3. септембра 1990. године, више хиљада становника Ћуприје дочекало европску првакињу, исто онако како су пре готово три деценије дочекали и легендарну Веру Николић.

„Улична трка у Ћуприји за мене није била само спортски догађај, она је део мог одрастања, мојих првих корака у атлетици и најлепших спортских сећања. Најмилије ми је било, после свих освојених медаља на европској и светској сцени, вратити се кући, истрчати и победити на Уличној трци у Ћуприји. Ништа се не може поредити са енергијом коју шаљу моји суграђани.“ каже Снежана Пајкић.

Пет година узастопно, од 1985. до 1989. године, Снежана Пајкић била је проглашавана за спортисту Ћуприје. Истовремено, у периоду од 1985. до 1989. године, носила је и титулу најбољег спортисте Поморавља. Добитница је и златне значке Европске атлетике 2017. године, за допринос развоју атлетике и реализацији значајних такмичења и пројеката. Снежана Јоловић је данас чланица Управног одбора и потпредседница АСС-а и чланица Комисије за жене и спорт у Олимпијском комитету Србије.

Снежана Пајкић, и након завршетка активне каријере, стално се враћа Ћуприји. Њен допринос локалном спорту није ограничен само на успомене и приче, већ је својим личним залагањем дала  значајан допринос да Атлетски клуб „Морава“ опстане и да град добије тартан стазу на стадиону,  где нове генерације могу да трче и расту као спортисти.

Снежана присуствује свим уличним тркама у свом граду, подржава младе атлетичаре и никада не заборавља одакле је потекла. Њена веза са Ћупријом је више од спорта, то је љубав према родном месту и трајни допринос развоју локалне атлетике.

Сваки рекорд, свака медаља и сваки корак на стази говори о снази и преданости једне изузетне атлетичарке која је из малог града стигла на европски трон. Својим темпом. Данас, њен темпо живота диктира један Коста, породица и неколико четвороножних пријатеља. Снежана Пајкић остаје инспирација младим спортистима, доказ да се снови остварују онима који верују у себе и неуморно теже ка циљу.